Elementi motivacije
Džon Keler je naučnik koji se godinama bavio motivacijom učenika i proučavanjem uslova koji dovode do stvaranja sredine koja podstiče učeničku motivaciju. Svoje zaključke je formulisao u modelu ARCS, koji se zasniva na sintezi četiri kategorije:
A (Attention) – Pažnja
R (Relevance) – Relevantnost
C (Confidence) – Samopouzdanje
S (Satisfaction) – Zadovoljstvo
Prilikom planiranja časa, predavač treba da razvija nastavnu jedinicu, imajući u vidu ove četiri tačke oslonca, koje, iako naizgled nepovezane, čine jednu celinu u pristupu podizanju i zadržavanju nivoa motivacije učenika.
Da bi se privukla pažnja, pogotovu na početku časa, predavač može da učini nešto neočekivano kako bi zainteresovao učenike da se mentalno uključe u rešavanje problema i pokažu svoju radoznalost. To može biti stimulativno pitanje, interesantna slika ili popularna pesma. Da bi pažnja ostala na tom nivou, u toku časa je poželjno uvoditi elemente koji će na razne načine osvežavati zainteresovanost, kao što je postavljanje potpitanja, kviz pitanja ili trik pitanja. Ako se ovakav pristup obogati dramskim efektima, promenom intonacije ili tona glasa, učenici ostaju fokusirani na temu časa. Za još kreativniji pristup i veće angažovanje učenika zamena uloga može biti vrlo inspirativna – učenici su ti koji postavljaju pitanja u vezi sa temom časa, a predavač odgovara, dajući pitanju važnost kroz afirmativne komentare (npr. „Odlično pitanje!” ili „To me niko do sada još nije pitao.”).
Međutim, ponekad tema časa ne odgovara interesovanjima nekih učenika, prvenstveno zato što se ne odnosi na njihovu neposrednu sredinu i situacije koje su im poznate. Nezainteresovanost vrlo lako može preći u odbojnost, pa bi zato plan časa trebalo razvijati u suprotnom pravcu – ka prelasku nezainteresovanosti u relevantnost. Ovo se ostvaruje kroz povezivanje sadržaja časa sa vrednostima koje učenik neguje, njegovim životnim ciljevima ili akademskim zahtevima. Dobre rezultate u ostvarivanju ovog cilja pokazuju simulacije, analogije, studije slučaja ili bilo koje druge situacije koje temu časa približavaju stvarnom životu i interesovanjima učenika. Recimo, tinejdžeri su uvek zainteresovani za popularnu muziku, pa predavač može temu časa da uporedi sa nekom pesmom ili stihom te pesme, povezujući na taj način interesovanje i relevantnost (npr. „Znate li pesmu Stupid girls koju peva Pink? Da li vas ponašanje Melanije u romanu Pop Ćira i pop Spira podseća na ovu pesmu?”).
Da bi motivacija učenika da prate nastavu i uzmu aktivno učešće u ostvarivanju ciljeva časa opstala, predavač mora da razvije metodička sredstva koja će mu pomoći da kod učenika gradi samopouzdanje. Ovo se najbolje ostvaruje kroz uspešno definisanje ciljeva nastave, jasnu instrukciju i primere dobre prakse. Na taj način učenici shvataju šta tačno treba da urade i šta se od njih očekuje, pa, kroz nagrađeni trud, pozitivna iskustva i dobre povratne informacije, grade svoje samopouzdanje. Postizanje uspeha kroz spoznaju ličnog angažovanja i kapaciteta, a ne uticaja sreće ili odluka koje je doneo neko drugi, može biti dobro sredstvo za motivaciju, pogotovu zbog osećaja samoostvarivanja. Prilikom razvijanja samopouzdanja kod učenika trebalo bi uvek pronaći element za pohvalu, koji će učenika osnažiti da sa jednakim elanom i odgovornošću pristupi i drugim akademskim poduhvatima.
Međutim, motivacija, kao psihološki fenomen, zahteva i emotivno ispunjenje – zadovoljstvo zbog postignutih ciljeva. Najbolji način da se zadovoljstvo postigne jeste kroz sistem nagrada, koje ne moraju da budu materijalne, ali moraju da odgovaraju sistemu vrednosti učenika. Nekom učeniku je dovoljno da dobije verbalnu pohvalu, promociju, priznanje kvaliteta ili, jednostavno, dobru povratnu informaciju. Drugom je potrebno da ta pohvala dobije i svoj materijalni oblik – kao ocena, diploma ili medalja. Odluka šta će nagrada biti, tj. da li će ona dovesti do osećaja zadovoljstva umnogome zavisi i od osećaja adekvatnosti, onako kako je doživljava učenik. Na primer, ako je jedan učenik proveo deset sati na projektu za Sajam nauke, a drugi samo dva, dobijajući pri tom istu ocenu, predavač bi trebalo da se zapita da li jednako dodeljene ocene kod oba učenika izazivaju isti osećaj zadovoljstva. Učenici su jako osetljivi na fer-plej, pa se može dogoditi da neadekvatna ocena, ma koliko dobra, može uticati na demotivaciju samo zato što nije fer nagrađena, recimo zvezdicom ili plusom.
Motivacija učenika u International Schoolu
Kao vrsni pedagozi, koji znaju da prepoznaju individualne obrazovne potrebe svakog učenika, naši profesori koriste razna metodička sredstva da nastavu učine vrednom pažnje. Na raspolaganju su im biblioteka sa bogatim sadržajem dodatnog materijala i medijateka sa audio i video snimcima pomoću kojih mogu da osveže nastavne jedinice. Pronalaženjem adekvatnog nastavnog materijala koji odgovara raznim stilovima učenja i interesovanjima učenika, profesori se trude da kod svakog učenika razvijaju motivaciju za postizanje akademskih ciljeva. Zahtevi su visoki, ali, uz dobru saradnju i komunikaciju, nisu nedostižni. Ono što je bitnije od visokih zahteva jeste shvatanje da jedino znanje vodi ka uspehu. Zato se trudimo da kod naših učenika razvijamo fer odnos prema ocenjivanju i moralni kodeks u kome nema mesta za poklanjanje ocena, već za opravdano vrednovanje njihovog rada.
